Beograd, februar 2008.

...Odrasli u bedi i porazu, pijanstvu, tuci i zlostavljanju, u gadostima i ocaju koji su svakodnevno ruzili povesti krezubih staraca o vremenu ponosnih ratnika, o mitskom dobu vraceva koji su krotili kosmicku silu po imenu wakana i jahali na njenim talasima, ogorceni beskrajnim osluskivanjem sina koje nikada nisu nosile kompoziciju punu duhova osvetnika, mladici su bili lak plen za sumanute ideje vraca Zute ptice. Zuta ptica, po svoj prilici vest demagog i madjionicar solidnih sposobnosti, uspeo je da ubedi nekolicinu snaznih i ne bas promocurnih momaka da ih ezotericna varijanta plesa duhova oblaci u narocite kosulje, nevidljive "duhovne kosulje", tajno oruzje Sijuksa. Duhovne kosulje brzo su usle u modu, formirala se kriticna masa sledbenika. Ako nemas duhovnu kosulju, govorilo se, ti nisi nikakav Sijuks, ti si obicna jegulja. U narednoj fazi organizovao je odrede nepobedivih ratnika koji su verovali da im puske ne mogu nista. Cak su i stari, mada nisu odbravali vraceve lazi, govorili da mozda nema niceg loseg u tome da ljudi ponovo osete gordost Sijuksa, da pronadju pricu koja ce im dati snagu. U pricama se, govorili su, krije velika moc. I bili su u pravu.

Jer dogodilo se tako da je vest o ratnim igrama grupe mladih Indijanaca 1890. stigla do neke izovlovane jedinice americke armije,------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-------kada su kod Ranjenog kolena naisli na Zutu pticu i njegove ratnike ( u nevidljivim duhovnim kosuljama), zapucali su bez suvisnih pitanja. Sijuksi su srljali na kursume, verujuci u magiju svog vraca. Poginulo ih je vise od dve stotine.

Iz knjige "Kisa i hartija" Vladimira Tasica

10. februar 2008

Danas je Dadin rodjendan. Doduse, kod mene jos uvek nije deseti, jos uvek je deveti, ali racunam evropsko vreme. Dva datuma se racunaju kada nekog vise nema: datum rodjenja i datum smrti. Kada nekog vise nema medju nama, obicno se obelezava datum smrti. Ja zelim da proslavim datum Dadinog rodjenja. Hladni kamen ispod kojeg pociva moja jedina sestra je mesto gde je smesteno njeno ovozemaljsko telo. Njena lepota i dobrota nikada nisu prestali da zive.

Dada je dobila ime Radislava po nasem tati. On je bio u vreme njenog rodjenja odsutan i u pismima je slao predloge imena za novog clana porodice. Mojoj mami se ta imena nisu dopala.



Porodicna legenda kaze da je odluku donela baka Ceca: neka se zove Radislava po ocu Radislavu. Nije tesko zamisliti zasto je odmah dobila nadimak Dada. Kazu da sam je ja tako prozvala. Nas dve smo se uvek slatko smejale ovoj fotografiji.


Smejale smo se jer je zid iz nas bio zreo za krecenje, a nas dve zagrljene poziramo, kao da smo u nekom ekskluzivnom studiju.

Ovo je tipicna Dada: ja je se uvek secam takve. Spremne da se nasmeje, da bude vrag, da zraci jednom toplom energijom, i da ostavlja utisak nekoga na koga moze da se racuna i u dobru i u zlu.



Moja jedina seja Dada je ostavila ogromnu prazninu svojim odlaskom. I, evo, skoro ce cetrnaesta godina kako nije vise sa nama, ali ja je se jasno i cisto secam.

Ovu stranicu posvecujem mojim roditeljima. Mojim hrabrim i pozrtvovanim roditeljima.
Ponos i tuga su dve reci koje idu zajedno ovog dana - 10. februara.