Dada

Stizu najnovije vesti iz Srbije: Dada Vujasinovic je NAJVEROVATNIJE ubijena. Vidim fotografiju sa uvidjaja, crno belu, Dadino telo blago povijeno, jedna ruka zgrcena, kao da je malo podignuta, usne u polozaju kao da nesto zele da kazu, otvorene oci: umrla je gledajuci. Da li su vrata bila zakljucana, ko je poslednji bio u stanu, ko je razbio luster, ciji su krvavi tragovi prstiju na fotelji, ko je stavio pusku pored nje, i da li je uopste pucano iz te puske. Zaglusena buka puske sacmarice u sitne sate u novobeogradskom bloku. Niko nije cuo pucanj.

Dani, meseci, godine otkucavaju u vremenu lazi i zla. Vlasti se smenjuju, ostaju isti ljudi na vlasti. Cesto mislim da niko nije vredan ni da pomene Dadino ime. Suze moje majke koja ne razume zasto je pisac napisao da je htela da se otruje tabletama. Pogresno shvacena rec, recenica, ne pomaze moje objasnjenje da je to knjizevna istina, da su oni koji su je ubili to vec insuinirali dovoljno puno puta, i da postoje i oni koji mozda veruju da je novinarka bila luda. Luda u nenormalnom vremenu. Normalan u normalnom vemenu. Cista matematika.