Nedavno sam imala priliku, zahvaljujuci mojoj prijateljici Neveni, da pogledam kratke dokumentarne filmove koje je sezdesetih snimio njen otac, reziser Zarko Pesic. Na zalost, autor ovih umetnickih ostvarenja je poginuo u saobracajnoj nesreci 1968. godine. Uprkos tome, njegova izuzetna sposobnost da zabelezi trenutak, da ga osmisli i oboji toplinom ljudskog kazivanja je uspela da prevazidje prostorne i vremenske prepreke. Cetrdeset godina posle, i hiljade kilometara daleko, sedim u svojoj sobi i, bez da trepnem, ulazim u magicni svet, koji je postojao ili jos uvek postoji, negde daleko, sakriven od pogleda onih koji prolaze pored njega nezainteresovano. Selimov svet, i svet Pirotskog cilima. Skladno i sinhronizovano teku reci, muzika i slika. Zaboravljam na tugu za davno proslim vremenom, skolskim programom u kojem su obicno prikazivani ovakvi filmovi, tugu za nama koji vise ne postojimo tamo, a nasa deca stvaraju svoje uspomene na sasvim drugim koordinatama. Te misli dolaze tek posle, kao talas. Dok gledam film, sa nevericom pratim naraciju i pokusavam da nadjem neku gresku u ritmu, u sadrzaju, ali sve tece savrseno, prijemcivo i prirodno. Pravi umetnik, a opet praktican, sto je pokazao u svom filmu Prvenac gde prikazuje kako se prokopava jedan od tunela u Bosni, Zarko Pesic je svojim filmovima sacuvao jedno vreme i prostor od zaborava. Iako nase tuge zive zajedno sa njegovim filmovima, mi ih zaboravljamo bar dok gledamo. Kao dobra knjiga, kao lepa slika, kao muzika koja pleni, ovi dragulji kratkog dokumentarnog filma zasluzuju da zauvek budu sacuvani za one koji su zaintersovani da saznaju sta se krije u najdubljim slojevima ljudske duse, da saznaju tajnu.
Hronologija:
IMS Zezelj (1969), Prvenac (1968), Zavetovani (1966), Selimov svet (1965), Pirotski cilimi (1964) and Poslednji grncari (1962)
No comments:
Post a Comment