Office Politics

OK. I lived long enough to find out that the name of the game is "winning at office politics".

I decided to stop going through the walls.

It is never too late to change.

I announce today, I am going to be a winner at office politics. I will enlist all the help I can find: resources within myself, talking to people who know more about this than me, reading books and attending seminars.

If a year from now I am still in the same position, hang me up side down on the tree branch somewhere far away and leave me there. This is how determined I am now to make this big change.

Prvi januar

Belt Line Trail, Toronto. Jos uvek nije mnogo hladno. Nocas ce temperatura da padne cak do -26 stepeni. Setnja do Daviseville TTC depoa. Sutra je radni dan. Vozovi parkirani. Milina bozija. Mir i belina.

Na TV-u pokazuju beskucnike. Neki od njih kazu da nece ici u svratiste za beckucnike nocas, ma koliko da bude hladno. Kakav izazov. Ponos. Ne pristaju da ih tretiraju kao stoku. Sledeca slika je prvo rodjena beba u Torontu, i tako dalje. Uobicajene novogodisnje vesti: svuda su iste.

2008

Srecna Nova Godina!

Ove godine sam docekala NG sa malo manje pompe i euforije nego pre. Doduse sa prskalicom u ruci: valjda ce doneti srecu.

Ilustracija je klopa, jer NG se vrti oko klope i pica. Posle dodje 1. januar. E, najbolje zurke su bile prvog januara. Na reprizi doceka. Valjda smo svi bili previse napeti za novogodisnju noc, da nesto pogresno ne uradimo i ne pokvarimo novogodisnje raspolozenje, tako da je 1. januar pravo opustanje. Ne moras da se sekiras ni zbog cega i onda dobro raspolozenje dodje samo od sebe.

Dakle, srecna Nova Godina uz moj izbor pesama.

http://www.youtube.com/watch?v=LKRaXPYSzKY

http://www.youtube.com/watch?v=kL0WFcygdWY

http://www.youtube.com/watch?v=DcEm3Tbp6No

Bozic, jelka, gift baskets

Pocela sam da kriziram kada sam shvatila da nije tako jednostavno naci providni celofan. Isla sam u tri radnje i nisam mogla da ga pronadjem. Ivan preporucuje da ih zapakujem u obican sjajni papir sa masnom. Kaze:"Zasto svako mora da vidi sta je u kropi". Ja se neckam, ali kako stvari sada stoje, izgleda da ce to biti resenje.

Danas nema nista od trazenja celofana: napadalo je pola metra snega. Nije previse hladno, samo minus tri i winchill minus pet, pa mozda jedna setnjica ne bi bila na odmet.

Sreca te je danas nedelja, da je kojim slucajem ponedeljak, ne znam kako bih isla na posao.

Pred sneznu oluju u Torontu

Sinoc su najavili da se sprema prva prava snezna oluja. Kazu bice 30 cm snega. Preporucuju da se kupovina obavi danas, jer ce sutra grad biti zatrpan snegom. Ja razmisljam sta mi je ciniti. Dok razmisljam sta mi je ciniti, gledam slike koje sam pravila letos u Beogradu. Go figure:)

Verovatno mi je zanimljivije da se secam, nego da razmisljam sta sve treba da nabavim danas za "gift baskets" koje planiram da napravim za uciteljicu, i drugo osoblje u skoli ( Aleksandrovoj skoli ). Vidim sneg je vec poceo da provejava, valja se obuci i krenuti u guzvu predbozicnog ludila. Pre nego sto vrag odnese salu, i ne budem mogla taj vazan posao nabavke da zavrsim ovog vikenda, moram da se nateram da se obucem! Ukoliko taj vazan posao ne budem zavrsila danas, necu imati vremena nista od planiranog da uradim ( sledece nedelje, tek ce onda da me mrzi da idem u kupovinu).

Na brzinu se vracam Beogradu. Evo jos jedna fotografija, i onda, obecavam, idem da se obucem, i idem da kupujem sastojke potrebne za "gift baskets". Mozda cu da ih uslikam i ovde postavim, cisto da ne ostane zaboravljeno koliko sam se trudila:)

Dakle, Beograd, leto 2007:

Toronto -- povratak

Evo me nazad u Torontu. Ispratila me je beogradska zora, a docekalo rano poslepodne u Torontu i i aerodromsko osoblje, uglavnom induskog porekla. Oduvek me je to najvise nerviralo kada sletim u Toronto, a ne bih bas tacno znala da kazem zasto. Autoput 401 je opet zakrcen, ali na njemu se trake ne udvostrucuju, iako ih ni ovde ponekada nema dovoljno.

Beograd -- prelomljen kroz prizmu secanja, ponekada se delici sloze u predivnan dizajn. Ipak, najjaci osecaj je tuga.

Jedan novobeogradski bulevar, potpuno nebitan, nosi ime Zorana Djindjica. Zgrada bivseg CK je postala crni soliter, koji bas onako ruzno strci na sred novobeograske ledine. U kafani Kajak muskarci se penju na sto i igraju. Kontejner na sred gradske ulice. Pasa lutalica samo onoliko, a populacija ce biti uvecana za sest stenadi rodjenih ovog leta u bloku 28. Kuce od kartona i blata. Staklena zdanja novih kompanija. Oronule fasade. Imena banaka koje ne znamo da izgovorimo. Grafiti, grafiti, grafiti. Muzika tresti sa splavova. Reklame i bilbordi. Beograd najlepse izgleda se reke!!! Ili u secanju nas koji ga nosimo u srcu.

Secam te se rado voljeni grade.

Evo me u Beogradu

I? Utisci? Na zalost Beograd vise nije svet, ali jeste i dalje najlepsi grad na svetu. I zatvaram oci pred cinjenicom da je postao umoran i oronuo, da je poprimio lazni sjaj novog bogatstva, da mu je dugogodisnje vadjenje duse ostavilo mnogobrojne i trajne oziljke.

I dok ja ovde pisem o gradu kao o zivom bicu, pre nego sto postanem nesnosno pateticna, da spomenem da sam fascinirana sposobnoscu vozaca u ovom gradu da od dve trake na autoputu naprave cetri, da se parkiraju na najnemogucijim mestima pobedjujuci zakone fizike i mehanike, da se svi voze, a da je pri tome benzin toliko skup da meni postaje potpuno nejasno kakav je to finansijski perpetum mobile prisutan na ovim prostorima. I pisala bih jos, i jesam, i brisala sam, jer cista emocija nije dobar saradnik u pisanju.

I sto rece Balasevic: sve prave ljubavi su tuzne, pa tako i ova moja prema Beogradu, gradu iz kojeg svaki put odem slomljenog srca, jer ne mogu vise da ga zovem svojim, gradu koji sam dobrovoljno napustila, ali nevoljno otisla, koji je za mene zauvek izgubljen, a tako potreban.