Oduvek sam zavidila ljudima koji su se rodili, ziveli i umrli na jednom mestu. Oni nisu ni znali sta je "zavicaj". Njihov zivot je bio povezan sa zivotom njihovih predaka. Negde na tavanu su bila sakrivena ljubavna pisma dede babi, ili neki stari kisobran, ili kovceg sa cipkanom haljinom prabake. Nije bilo rata da sve to unisti, iseli, iskoreni. Zivot je bio jednostavan. Nije bilo patnje za nestalim ili postojecim zavicajem.Kada pocnes da pricas o zavicaju, jer tamo nisi vise, neminovno pocinjes da izmisljas kako je to nekada bilo dobro.
Za to postoji i biolosko objasnjenje. Nase rane emocije smestene negde u amigdali, postaju sve nepristupacnije nasoj racionalnoj svesti sto postajemo stariji. Ali zato neki miris, ukus, moze da izazove buru secanja, koja tako "needitovana" salju informaciju nasem svesnom mozgu da je to nesto fenomenalno, i da to fenomenalno nesto postoji samo u nasem zavicaju koji ima taj miris i ukus.Sta bi bilo kada bi mogli da "reprogramiramo" tu riznicu secanja, zakopanu negde duboko nesvesnom delu mozga, sa novim mirisima i ukusima, pa da nas taj zamisljeni zavicaj ostavi da zivimo na miru, kada vec ne mozemo da zivimo u njemu.
1 comment:
lepo napisano, samo ja mislim da medju tim ljudima ("koji imaju stare kovcege na tavanu") postoji razlika. Hocu reci, neki od njih su imali priliku da mnogo putuju i da steknu puno iskustva vracajuci se uvek svojoj kuci i to je ok, ali imas i one ljude koji su silom prilika ceo zivot proziveli u jednom mestu, ne videvsi druge gradove, kulture itd.
Post a Comment